POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD SPORT - MENADŽMENT U SPORTU
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI NA TEMU SPORTA - MENADŽMENTA U SPORTU:

 

 

 

 

 

Uticaj kognitivnih sposobnosti na koordinaciju

Koordinacija kao bazična motorička sposobnost oduvek je privlačila pažnju raznih istraživača zbog svoje kompleksnosti, i nedokučivosti. Uprkos brojnim istraživanjima o ovoj sposobnosti malo je validnih, objektivnih rezultata o njenoj povezanosti sa faktorima ( Prethodna motorička znanja, Kognitivni faktor , Uzrast, Emotivno stanje, Motivacija, Koncentracija). U ovom radu ćemo se osvrnuti na uticaj kognicije (inteligencije) na koordinaciju.Ssagledaćemo sve aspekte koordinacije, dati neke teorije o inteligenciji, ukazati na njenu strukturu, dati opšti mehanizam upravljanja pokretom, a nabrojaćemo I neke testove za procenu koordinacije (sa objašnjenjima) I tako pokazati das u složene motoričke structure u visokoj korelacij sa inteligencijom

2. O koordinaciji

Koordinacija predstavlja sposobnost da se ispune zadaće kretanja koje zahtijevaju saradnju više delova tela bez mentalnih tenzija ili grešaka i s minimalnim trudom (Drabik, 1996). Koordinacija bi se najjednostavnije mogla opisati kao sposobnost izvođenja jednostavnih i složenih pokreta, tj. sposobnost izvođenja kompleksnih kretanja, ali i brzog učenja novih pokreta i brze izmene jednoga kretanja s drugim (Drabik, 1996).
 
O strukturi koordinacije provedena su mnoga istraživanja (vidi Metikoš i sur., 2003; Neljak i Višković, 2004) na temelju kojih je utvrđeno da se koordinacija sastoji od sledećih komponenata: ritmičnost, ravnoteža, sposobnost reakcije, sposobnost kinestetičke diferencijacije, orijentacija u prostoru, adekvatnost kretanja i sinkronizacija pokreta u vremenu (Drabik, 1996). Fiziološka baza koordinacije leži u sinhronizaciji nervno-mišićnog sastava i prenosu nadražaja iz jednog motoričkog centra na druge motoričke centre koji upravljaju drugim delovima tela. Dobro razvijen osećaj za kretanje (kinestetički oset) važan je za dobru koordinaciju. Ovaj osećaj, uz prisutnost vidnih i zvučnih informacija, omogućava sportisti primanje informacija o poziciji različitih delova tela, napetosti i akcijama različitih mišića, kao i o telesnoj prostornoj poziciji i dinamici pokreta.

 

Sportisti s dobro razvijenom ovom sposobnošću mogu ispravljati greške tokom samog izvođenja pokreta. Za dobru koordinaciju karakteristično je da se uključuju mišići najprimereniji za određene zadatke po najefikasnijem redu, inhibirajući pritom antagoniste i regulišući frekvenciju živčanih impulsa. Za rešavanje koordinacijskih problema nužna je potpuna sinhronizacija viših regulacijskih centara i perifernih delova lokomotornog aparata (Metikoš i sur., 2003). Dobro koordinirani pokreti su ekonomičniji i brži od loše koordiniranih pokreta. Koordinacija je, naravno, usko povezana s tehnikom sportske grane. Da bi sportista efikasno i bez poteškoća mogao vladati tehnikom određene sportske grane, mora imati dobro razvijenu koordinaciju. Dobro koordiniran sportista uvek usvaja novu veštinu brzo i u stanju ju je dobro izvoditi. I što je vrlo bitno, sportista koji je bolje koordiniran od drugog sportiste, za izvođenje istog pokreta troši manje energije (Bompa, 2000). Na koordinaciju utiče više faktora (Drabik, 1996): inteligencija sportiste (mogućnost rešavanja kompleksnih, nepredvidivih motoričkih zadataka), sastav trening (unapređuje kinestetičke osćajea i na taj način koordinaciju, preciznost i brzinu pokreta); stečena motorička znanja (motoričko iskustvo) te razina razvijenosti drugih motoričkih sposobnosti (niska razina razvijenosti brzine, snage, izdržljivosti, fleksibilnosti i drugih motoričkih sposobnosti loše utiče na koordinaciju). Koordinacija se može podeliti na opštu i specifičnu. Opšta koordinacija je osnova, baza za razvoj specifične koordinacije. Svestrani razvoj sportiste i raznovrsnost u daljim etapama sportske specijalizacije razvoja zavisiće  o satavnom  radu na opštoj koordinaciji, odnosno o izloženosti višestrano usmerenim vežbama i veštinama tokom detinjstva i adolescencije (Drabik, 1996; Bompa, 2000). Specifična koordinacija dozvoljava sportisti da brzo, precizno i s lakoćom izvodi kompleksne tehničke i taktičke strukture u različitim uslovima. Može se razvijati izvođenjem specifičnih akcija nekog sporta iz neobičnih početnih pozicija i u koordinacijski zahtevnijim uslovima. Specifična koordinacija naročito dolazi do izražaja u onim sportskim granama koje obiluju tehničkim elementima (sportske igre). U sportskim igrama važno je precizno izvođenje jednostavnih i složenih veština što je moguće brže u zadanom vremenu te u kontinuiranom menjanju okoline zbog prisutnosti protivnika.

3. Metodika treninga koordinacije

Cilj koordinacijskog treninga treba biti potpuni razvoj svih neuromotoričkih sastava (Hirtz, 1976), odnosno postizanje visokog nivoa funkcija svih kontrola kretnih procesa te adekvatne prilagodljivosti na promenjive situacije, zatim učenje i stabilizacija novih veština te njihova automatizacija. U treningu koordinacije treba poštovati nekoliko metodičkih principa:
a) povećati detetov potencijal za koordinaciju od najranijeg doba
Koordinacija se unapređuje zahvaljujući učenju novih pokreta. Visok nivo koordinacije omogućuje učenje težih motoričkih zadataka, što je povezano sa savladavanjem tehnike određene sportske grane ili discipline. Zahtevnost tehničkih zadataka u sportskoj se izvedbi progresivno povećava, pa što pre sportista počinje učiti, što više kretnih veština poseduje, bit će bolja njegova koordinacija, a samim tim i sposobnost savladavanja novih elemenata tehnike u izabranom sportu.
b) postaviti izazov detetu vežbama za njegov nivo biološkog razvoja, intelektualnog kapaciteta i motoričkih sposobnosti
Vežbe koje su prelagane, dosadne su i monotone i, najvažnije, ne razvijaju koordinaciju. S druge strane, vežbe koje su preteške, obeshrabruju dete i sputavaju ga u daljim pokušajima. Dakle, iz ovoga treba zaključiti da detetu treba davati vežbe u skladu s karakteristikama hronološke i biološke dobi te stepenom razvijenosti osobina, sposobnosti i znanja. Vežbe treba primenjivati u skladu sa senzitivnim fazama razvoja pojedinih komponenata koordinacije.
c) stalno unapređivati i menjati vežbe
Upravo prethodna dva principa objašnjavaju ovaj princip - što više vežbi sportista poznaje, to je bolje, zato jer i one vežbe koje su poznate, nisu do kraja ispunile svoju svrhu te olakšavaju i ubrzavaju učenje novih.
d) učiti koordinacijske veštine kroz tri nivoa
Prvo, treba naučiti spacijalnu (prostornu) formu pokreta. Drugo, treba naučiti izvoditi pokret zadanom brzinom i ritmom te treće, potrebno je naučiti izvoditi pokret u izmenjenim uslovima.
e) izvoditi savladane vežbe u promenjivim uslovima koji forsiraju promene u prostornoj formi, vremenskoj usklađenosti (timing) i dinamici tih svladanih vežbi
To se može odnositi na promene u smeru kretanja, startnoj poziciji, završnoj poziciji, nadalje na povećanje dometa kretanja, limitiranje vremena izvođenja pokreta, dodavanje zadataka tokom izvođenja vežbe, promene opterećenja (visina prepreke, težina opreme…), okoline (veličina terena, tip podloge…), promene vrste signala u vežbama koje zahtevaju reakciju na signal, izvođenje koordinacijskih vežbi nakon nekih drugih vežbi (ravnoteža nakon okreta, precizni pokreti na kraju vežbi kada su deca izmorena). Za ostvarivanje ciljeva koordinacijskog treninga predlaže se (Drabik, 1996):
– da trening koordinacije sadrži velik broj raznolikih sadržaja
– koristiti različite prirodne oblike kretanja (hodanje, trčanje, skakanje, balansiranje, penjanje, bacanje, hvatanje) s ciljem planiranog i sastavnog razvoja ove motoričke veštine
– usavršiti osnovne faktore koordinacije (kinestetičko diferenciranje, prostorna orjentacija, ravnoteža, osećaj za ritam, reakcija na signal)
– treba krenuti od jednostavnijih vežbi prema složenijima, od poznatih prema nepoznatima.
– poznate vežbe izvoditi iz novih pozicija, s dodatnim pokretima te u izmenjenim uslovima.
Nakon toga treba usavršavati koordinacijske sposobnosti u ekstremnim uslovima I u uslovima u kojima postoji više rešenja motoričkih problema.
– kada dete nauči grubu formu pokreta u zadanim koordinacijskim vežbama, treba dodati nove elemente ili pokazati nove vežbe.
–koristiti odgovarajuće metode učenja tehnike sportske grane, kombinujući razvoj koordinacijskih sposobnosti s učenjem sportskih veština
–kombinirati razvoj optimalnih kondicijskih sposobnosti (snaga, brzina, izdržljivost) s koordinacijom
– u razvoju koordinacije vrlo dobro je koristiti metodu ponavljanja
Koordinacijske vježbe zahtijevaju najviši nivo koncentracije te postavljaju vrlo visoke zahteve na nervni sistem, stoga se primenom koordinacijskih vežbi nervni sistem vrlo brzo umara. Najbolje vreme za izvođenje koordinacijskih vežbi je završetak zagrevanja ili početak glavnog dela treninga. Sve mlađe uzrasne kategorije bi na svakom treningu barem 10 – 15 minuta trebale raditi na koordinaciji. Vežbe treba izabrati prema individualnim sposobnostima i sportskom potencijalu. Ne bi trebalo provoditi treninge koji su u potpunosti posvećeni koordinaciji, već je potrebno kratko, ali često raditi na razvoju koordinacije (Drabik, 1996). U dugoročnom razvoju trener svake godine treba zameniti 10 – 20 % koordinacijskih sadržaja novima. Koordinacija se može razvijati u nekoliko osnovnih etapa:
1. izvođenje standardnih tehničkih struktura sportske grane
2. izvođenje svih vežbi na suprotnoj strani (levaci na desnoj i obratno)
3. promene brzine i ritma u izvođenju vežbi
4. promena elemenata poznatih tehnika
5. dodavanje novih pokreta poznatim tehnikama
6. povećanje opterećenja u situacijskim vežbama
7. učenje tehničkih veština drugih sportova

 Metodika treninga koordinacije
  
Metodika treninga koordinacije

3.1 Ravnoteža

Ravnoteža je sposobnost uspostavljanja i zadržavanja određenog statičkog položaja ili održavanje stabilnog položaja tokom dinamičkih struktura kretanja. Najbolje razdoblje za razvoj ravnoteže je kod dečaka između 10. i 11. godine, a kod devojčica između 9. i 10. godine. Za razvoj ravnoteže koriste se različite statičke i dinamičke vežbe:
1. stajanje na jednoj nozi, oči otvorene ili zatvorene, uz dodavanje različitih zadataka, npr. Rukama kružiti u ramenom zglobu, svaka ruka u suprotnom smeru, a podignutom nogom kružimo prema unutra ili prema van (slika 1)
2. stajanje na jednoj nozi, ruke su u odručenju; prebacivati loptu iz ruke u ruku (slika 2)
3. jednonožni skokovi s okretima od 90, 180, 270 i 360 stepeni (slike 3a i 3b)
4. klečanje na levom kolenu i upor desnom rukom o pod; izvoditi simultane pokrete kruženja levom rukom i desnom nogom (slika 4)
5. različite vrste skokova unazad, npr. skokovi unazad s podizanjem kolena na prsa u letu (slika 5a, 5b i 5c)
6. trčanje po švedskoj klupi; ponavljati nekoliko puta za redom (slike 6a i 6b)
7. hodanje po švedskoj klupi i uskoj gredi uz vođenje lopte po tlu (slike 7a i 7b)
8. prilikom vođenja košarkaške lopte u mestu napraviti poluokret skokom za 180 stepeni i nastaviti voditi loptu drugom rukom (slike 8a, 8b i 8c)
9. stojeći na jednoj nozi, dodavanje fudbalskom loptom u paru (slika 9)
10. stajanje na nestabilnim površinama i dodavanje loptom (odbojka) (slike 10a i 10b)
11. skokovi u vis, ruke na kukovima; doskok uvek na isto mesto (slike 11a, 11b i 11c)
12. stojeći na nestabilnoj površini, voditi loptu oko tela u oba smera (slike 12a i 12b)

Metodika treninga koordinacije

3.2 Ritam

Osećaj za ritam je sposobnost za određivanje dužine ili opsega pokreta u odgovarajućim vremenskim razmacima zadane vežbe. Za razvoj osećaja za ritam koriste se sledeće vežbe:

1. visoki skip, niski skip, zabacivanje potkolenica, izbacivanje potkolenica, dečji poskoci (slike 13a, 13b, 13c, 13d i 13e)
2. niski skip, a svaki treći ili četvrti korak visoki skip (slike 14a, 14b i 14c)
3. trčanje preko prepreka koje su jednako udaljene jedna od druge (slike 15a, 15b i 15c)
4. trčanje preko 4–8 prepreka koje se nalaze na različitim udaljenostima jedna od druge (slike 16a, 16b i 16c)
5. vođenje lopte – slalom, tako da su stalci jednako udaljeni jedan od drugoga, npr. 1m, 1,5 m, ili 2 m (slike 17a, 17b i 17c)
6. vođenje lopte - slalom tako da su stalci različito udaljeni jedan od drugoga, npr., 1m, 1,5 m ili 2 m (slike 18a, 18b i 18c)
7. različite gimnastičke vježbe koje se izvode uz muziku
8. odbijanje lopte od zida nogom bez prekida (slike 19a i 19b)
9. vođenje lopte u mestu s promenom ritma.
 
3.3 Orjentacija u prostoru (spacijalna orjentacija)
 
Spacijalna orjentacija je sposobnost položaja oseta vlastitog tela ili dela tela u prostoru.
Ovu sposobnost najbolje je razvijati u senzitivnim fazama, odnosno između 12. i 14. godine.
Za razvoj ove sposobnosti koriste se sledeće vežbe:
1. u trčanju loptu obema rukama bacati iza leđa i hvatati je ispred tela; isto, samo obratno (slike 20a, 20b, 20c, 20d, 20e i 20f)

2. iz mesta baciti 2 teniske loptice u vazdug, izvesti okret za 180 stepeni i hvatati loptice (slike 21a, 21b i 21c)
3. isto to s loptom
4. vežbu izvoditi u paru, tako da su članovi para okrenuti leđima jedan prema drugome; iz zaklona trupom dodavati loptu partneru koji je hvata na različitim udaljenostima (slika 22)
5. hodati u počučnju, jednom rukom gurati loptu, a drugom je voditi ili je bacati u vazduh i hvatati je (slika 23)
6. iz uspravnog stava baciti loptu u vis prema napred, izvesti kolut napred i uhvatiti loptu
7. izvoditi različite gimnastičke elemente (slike 24a, 24b i 24c) (premet strance – zvijezda,
kolut napred, kolut nazad, iz uspravnog stava izvodi se kolut napred, skok s okretom za 180 stepeni, nakon toga kolut nazad te skok s okretom za 180 stepeni

3.4 Brzina reakcije

Brzina reakcije je sposobnost brzog odgovora pokretom na određeni nadražajj, poput vidnog,
slušnog ili taktilnog nadražaja. Za razvijanje brzine reakcije koriste se sledeće vežbe:
1. partner drži tenisku lopticu u ruci i ispušta je bez upozorenja,sportista je mora uhvatiti pre nego li dodirne tlo (slike 25a i 25b)
2. isto to samo što se sportista nalazi na određenoj udaljenosti i mora uhvatiti lopticu pre nego li dva puta padne na podlogu
3. isto kao vežba broj dva samo što se izvodi rukometnom loptom koja se baca u stranu (slike 26a i 26b )
4. dodavanje “lude” loptice u paru
5. sportista stoji na mestu potpuno opušten i na trenerov znak brzo menja poziciju (npr. čučanj, sklek, sed, ležanje…) (slike 27a, 27b i 27c)

  Brzina reakcije

6. start iz različitih pozicija (iz seda, kleka ili ležanja na podlozi) na zvučni ili vizualni signal te kratak sprint 5 - 10 metara na trenerov znak (slike 28a i 28b)
7. u paru; jedan partner izvodi pokrete po vlastitu izboru, a drugi treba te pokrete imitirati u što kraćem vremenu (ogledalo) – vođenje lopte, sed, kretanje u stranu, skok, okret, promena ruke kod vođenja lopte (slike 29a i 29b)
8. kretanje u košarkaškom stavu; na trenerov znak rukom, promena smera napred, natrag, levo, desno (slika 30)
9. desnom rukom voditi košarkašku loptu, a levom nogom voditi fudbalsku loptu istovremeno (slike 31a i 31b).

  3.5 Sinkronizacija pokreta u vremenu

Sinhronizacija pokreta u vremenu usavršava se vežbama koje sadrže nepovezane pokrete dva ili više delova tela. Najbolje je razvijati ovu sposobnost između 6. i 8. godine i koristiti sledeće vežbe:
1. rukama raditi velike krugove(svaka u suprotnu stranu), a nogom kružiti u zglobu kuka prema unutra (slika 32)
2. u bočnom kretanju, rukama u odručenju izvoditi velike krugove, na način da idu u suprotnom smeru (slika 33)
3. rotacije kukova u jednu stranu, a glave u drugu stranu (slika 34)
4. skip u mestu; voditi loptu jednom rukom, a drugom raditi velike krugove u ramenom zglobu (slika 35)
5. skakanje s izvođenjem udaraca u vazduhu (slika 36)
6. jednom rukom raditi čeone krugove, drugom bočne, ali samo iz zgloba ramena
7. jednom rukom raditi čeone krugove, a drugom rukom bočni udarac (slika 37)
8. stajanje na jednoj nozi; ruke se kreću iz priručenja u predručenje, dok se nogom kruži (slika 38a i 38b)
9. preskakivanje vijače (na dve noge, na jednoj nozi, ukrštenim rukama) (slika 39)
10. jednom rukom vođenje lopte, drugom izbačaj lopte u vis i hvatanje (slika 40)

  Sinkronizacija pokreta u vremenu

3.6 Kinestetičko diferenciranje

Kinestetičko diferenciranje je sposobnost da se koristi odgovarajuća količina snage za određeni
pokret te da se korektno proceni razlika u formi, udaljenosti i vremenu izvođenja (timing). Ovu sposobnost najbolje je razvijati između 6. i 7. i 10. i 11. godine. Mogu se koristiti sledeće vežbe:
1. bacanje lopti različite veličine ne mete postavljene na različitim mestima na zidu ili tlu (dvema rukama, jednom rukom, nogom...) (slika 41)
2. bacanje medicinke na tačno zadanu udaljenost koja nije maksimalna
3. skakanje iz počučnja preko 5–6 prepreka različite udaljenosti i visine
4. bacanje lopte o zid tako da se lopta odbije od zida na tačno zadanu udaljenost (slike 42a i 42b)
5. isto to iz skoka
6. vođenje dve lopte različitih težina i opsega (koje se različito odbijaju) (slika 43)
7. dodavanja s dve lopte različite težine i opsega (slike 44a i 44b)
8. skok u dalj na tačno zadanu udaljenost koja nije udaljenost maksimalnoga skoka (slike 45a, 45b i 45c)
9. glavom udarati loptu o zid u stajanju ili skakanju (slika 46)

  Kinesteticko diferenciranje
 
 

3.7 Adekvatnost kretanja

Adekvatnost kretanja je sposobnost kretanja na način da se zadatak izvede sa što manjim trudom. Najbolje ju je razvijati između 8. i 13. godine kod dečaka i između 9. i 12. godine kod devojčica. U treningu se mogu koristiti sledeće vežbe:
1. proći poligon prepreka (slalom, vođenje, preskok, provlačenje, bacanje) sa što manjim trudom i u što kraćem vremenu
2. preći zadanu udaljenost u zadanom vremenu sa što manjim brojem pokreta
3. primanje lopte (košarka, odbojka, fudbal) tako da je što pre možemo dodati saigraču
4. preći zadanu udaljenost na neravnom terenu za što kraće vreme i s minimalnim trudom.

4. Kognitivne sposobnosti

Inteligencija je pojam koji je u poslednjih sto godina najčešće I najopsežnije ispitivan, objašnjavan I definisan u psihološkim istraživanjima, mada bi za taj hipotetski konstrujt adekvatniji izraz bio inteligentno funkcionisanje. Termin je uveden u psihologiju preko Ciceronovog prevoda Aristotelovog pojma razumevanje. Latinski pojam intelektus ima dva osnovna značenja um I moć shvatanja. Latinski intellegere znači razumevati.
Prema Ajzenku većina psiholoških istraživanja inteligencije se odnose na delovanje I ispoljavanje inteligencije, odnosno manifestovanje inteligentnog ponašanja, a suština inteligencije se ne može određivati u terminima manifestnog ponašanja Ili učinka na testovima inteligencije, već je ona nešto što je u osnovi pomenutih aktivnosti.
Stankov (1991) navodi nekoliko definicija koje su date pre više od osamdeset godina:
Sposobnost za apstraktno mišljenje
Sposobnost da se nađu odgovori s obzirom na istinitost ili činjenice
Sposobnost da se stekne sposobnost
Sposobnost prilagođavanja na relativno nove situacij
Sposobnost da se stekne I zadrži enciklopedijsko znanje

Struktura kognitivnih sposobnosti
Prema Kvaščevu teorije o organizaciji sposobnosti se mogu podeliti u dve grupe I to hijerarhijske čiji su autori Bert, Vernon, Katel, Horn, I takozvane facet teorije čiji su tvorci Gilford, Gutman, Elkousi. ”Hijerarhijske teorije shvataju sposobnosti kao ugnežđene skupove unutar skupova I mogu se grafički prikazati kao neka vrsta hijerarhijskog sistema.
Facet teorije kao što je slučaj sa Gilfordovom, zasnivaju se na klasifikaciji fenomena u preseku pojedinih kategorija. Kod Gilforda tri faceta su operacije, proizvodi I sadržaji.
C. Bert (1949) je među prvima pokušao da Spirmanov monarhijski model razvije u hijerarhijski model sposobnosti. On piše: “Moje sopstveno gledište je u velikoj meri zasnovano na Šeringtonovim anatomskim I fiziološkim studijama moždanog I nervnog sistema koje pokazuju da je struktura uma u suštini hijerarhijska. Mentalni procesi I kapaciteti izgleda da se sastoje od sistema u sistemima. U skladu sa njihovom relativnom kompleksnošću vidi se da različite komponente pripadaju nekom od četiri ili pet nivoa koji se mogu razlikovati. Inteligencija kao integrativna funkcija uma obuhvaćena je na svakom nivou, a njene manifestacije se razlikuju ne samo u stepenu, već I po svojoj kvalitativnoj prirodi”.
U njegovoj šemi sposobnosti, na najnižem nivou su senzorni procesi koji odgavaraju nizu specifičnih faktora iz oblasti oseta, vida, sluha, mirisa, ukusa I konestezije.sledeći nivo je nivo percepcije koji uključuje perceptine I motorne procese. Tu se izdvajaju dva grupna faktora- jedan je za sve forme perceptivne diskriminacije, a drugi je grupni factor motornih aktivnosti. Treći nivo je asocijativni nivo, a dihomatiju diktiraju dva principa- sličnost kognitivnih aktivnosti I priroda menatalnog sadržaja kognitivnih aktivnosti. Prvi od ovih proncipa odražava se u dva grupna faktora- prvi je memotija, koja zavisi od fizioloških osobina mozga, a drugi se odnosi na asocijativnost mozga. Na osnovu prirode mentalnog sadržaja izdvajaju se grupni faktori veralne, praktične, aritmetičke I spacijalne sposobnosti. Grupni factor verbalnih sposobnosti, empiriski dobro zasnovan, potiče iz dva uža grupna faktora- faktora operacija, sa izolovanim rečima I faktora smisaonih jezičkih Celina. Slično verbalnim I numerički factor se deli na nekoliko užih grupnih faktora. Ovaj faktor je definisan kao sposobnost oblikovanja, retencije I korišćenja asocijacija među neverbalnim simbolima uključujući I brojeve. Grupni faktor praktičnih sposobnosti izolovan je posle Bertovog iskustva u radu na selekciji učenika. Pokazalo se da verbalni testovi koji su do tada bili misaono upotrebljavani, nisu dovoljno prediktivni za uspeh učenika u tehničkim školama. Bert je pokušao da selekciju vrši pomoću testoava izvođenja I rezultati su pružili pouzdane dokaze o postojanju grupnog faktora praktične sposobnosti.
Grupni spacijalni faktor, takođe je uključen u Bertov system. Ovaj faktor je prvi izolovao El Kousi. u njemu se odražava sposobnost opažanja prostornih relacija među objektima, tumačenja tih relacija I zamišljanja novih relacija. Ovde takođe postoje dva uža faktora- faktor statičkih I faktor kinetičkih relacija
Najviši mantalni nivo je nivo relacija koji je u vrhu hijerarhije sposobnosti. U okviru “g” faktora su dva uža faktora- faktor shvatanja relacija I faktor kombinacija relacija.

Gilfordova teorija
Nasatavljač tendencije priaznavanja samo grupnih faktora u Americi je Gailford.
On je Terstonovu ideju o postojanju većeg broja primarnih sposobnosti izveo do najsitnijih detalja. Taj concept structure sposobnosti on je opisao kao morfološki model. Radi potpunijeg opisa svih mogućih posebnih sposobnosti Gilforf je definisao tri dimenzije intelekta čijim se ukrštanjem dobija 120 nezavisnih intelektualnih sposobnosti. Dimenzije su predstavljene na sledeći način:

  1. Kognicija, direktno pronalaženje informacija u različitim oblicima
  2. Memorija, zadržavanje informacja u nepromenjenom obliku u kakvom su bile prilikom učenja
  3. Divergentna produkcija, produkovanje više informacija iz date informacije
  4. Evaluacija odluka koje zadovoljavaju logičke kriterijume.

Druga dimenzija modela odnosi se na sadržaj I nju čine četiri paralelne kategorije: figuralni, simblički, semantički I bihejvioralni sadržaj.
Treća dimenzija su produkti. To su razrađeni načini ili oblici ispoljavanja informacija I imaju sledeće kategorije:

  1. Jedinice , pojedinačne stvari, njihova imena, izolovane celine
  2. Klase , grupe predmeta sa zajedničkim odlikama
  3. Relacije , razne vrste odnosaizmeđu dva objekta sa specifičnim obeležjima
  4. Sistemi, kompleksi strukture ili organizacije međusobno zavisnih delova ili delova koji su u interakciji.
  5. Transformacije, promene informacija ili produkata u drugi oblik ili stanje
  6. Implikacije, očekivanja ili predikcija nečega na osnovu date informacije

Ukrštajnem pet vrsta mentalnih operacija, četiri vrste sadržaja testova I šest vrsta produkata Gilford je dobio 120 vrsta nezavisnih sposobnosti. Međutim prilikom objavljivanja ovog modela (1956) Gilford je opisao samo 40 sposobnosti, da bi do 1971 objasnio 98 empirijskih utvr]enih sposobnosti. Gilford veoma strogo yastupa gledi[ted a su opravdane jedino ortogonalne poyicije faktora iy ;ega sledi da u njegovom sistemu nema mesta ya op[tu inteligenciju. Kriti;ari ka\u da Gilfordov model ne predstavlja opis empirijski yasnovanih bayi;nih faktora, ve’ da vi[e predstavlja apriorni sistem ya klasifikaciju testova I jednu vrstu direkcije ya iyradu novih testova.

Zaključak

Ova motorička sposobnost jedna je od najmanje istraženih, a istovremeno i najvažnijih sposobnost od kojih zavisi uspešnost u pojedinoj sportskoj grani ili disciplini, koja osim toga, utiče i na celokupni psihosomatski razvoj deteta. U svakom sportu je povezana s tehnikom i taktikom; prema tome, što je viši nivo kooordinacije, sportista se bolje prilagođava na trenažne i takmičarske zahteve. Dakle, sportske igre, koje obiluju tehničkim i taktičkim elementima, zahtevaju visok nivo ove važne sposobnosti. Vrlo je bitno prepoznati važnost ove motoričke sposobnosti i primenjivati vežbe za njen razvoj od najranije dobi jer se na taj način razvoj mlađih sportista može znatno olakšati i osigurati baza za dalje usavršavanje. Bez obzira na nivo nasleđene koordinacije, ne može se očekivati stalni napredak ako se ne posvećuje posebna pažnja ovoj važnoj sposobnosti. Upravo zbog toga bitna je višestrana priprema sportista koja će rezultirati poboljšanjem koordinacije, no isto tako valja biti oprezan pri oblikovanju programa za razvoj koordinacije zato što će greške u metodici razvoja primarnih koordinacijskih sposobnosti ostaviti trajne posledice na motoričku efikasnost čoveka. Dakle, najbitnije je svakom spprtisti dati odgovarajuće informacijsko opterećenje u pravom trenutku, što će rezultirati ostvarenjem željenih rezultata.
Koordinacija se drugačije zove motorička inteligencija, pa shodno tome može se govoriti o visokoj povezanosti između kognitivnih sposobnosti I koordinacije.zato treba poznavati senzibilne faze, tj periode kada je najbitnije raditi na koordinaciji, jer je ona jedna od glavnih sposobnosti koje odvajaju vrhunske sportiste od prosečnih. Usput ovo je povrana veza pa samim treningom koordinacije mi utičemo I na intelekt. S toga predlog svim trenerima je da obučavanje ovog prostora motorike shvate vrlo ozbiljno, jer je od krucijalne važnosti za uspeh u sportu.

Literatura

  1. MILOJEVIĆ, ALEKSANDAR M. Psihologija sporta I vežbanja- sven NIŠ, 2004
  2. http://www.sport-forma.com/index.php?option=com_content&task=view&id=131&Itemid=278

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi