POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ FILOZOFIJE
 

 

MODERNA FILOZOFIJA
( Frensis Bekon, Rene Dekart, Baruh Spinoza, Džon Lok, Dejvid Hjum, Francuski prosvetitelji, Imanuel Kant, Hegel)


Moderno vreme je vreme promena. Čovek već u renesansi otkriva svoju moć da proizvede nove izume, teorije i umetnička dela. Filozofi ovog vremena se bave starim problemima nauke, istine, morala, na nov specifičan način. Oni žele da sve što treba da postoji opravdaju argumentima čije razumevanje nije privilegija nekog posebnog kruga ljudi već može biti dostupno svima. Jedan od začetnika ovog novog doba u filozofiji je Rene Dekart koji kaže da je razum najbolje raspoređena stvar među ljudima. Kada je već tako, onda tu zajedničku stvar - razum - treba iskoristiti da bi se postigla saglasnost o glavnim pitanjima ljudskog društva. Moderni filozofi bave se ispitivanjem razloga koje koristi naš razum i trude se da razdvoje dobre od loših razloga, validne od nevalidnih. Oni ne podnose nezaslužene autoritete, a i sami se ne nude da budu takvi autoriteti. Svako je pozvan da upotrebi vlastiti razum za proveru teorija koje mu se sada nude.

Poglavlja u okviru moderne filozofije
:

—Renesansna filozofija i Frensis Bekon
—Racionalizam: Rene Dekart, Baruh Spinoza i G. V. Lajbnic
—Empirizam: Džon Lok i Dejvid Hjum
—Prosvetiteljstvo: Francuski prosvetitelji
—Nemačka klasična filozofija: Imanuel Kant i Kantova etika, G. V. F. Hegel

1. Renesansna filozofija i Frensis Bekon


Uzima se da period renesanse obuhvata 14, 15 i 16. vek. U toku tog perioda evropska kultura izlazi iz srednjevekovlja. Preokupacije ljudi se menjaju. Dok je srednji vek bio usmeren ka nadzemaljskoj sreći i ka spasenju kroz veru, renesansni čovek se vraća ovozemaljskim vrednostima. Javlja se pokret humanizma koji predstavlja ponovno otkrivanje kulture Stare Grčke. U svim granama umetnosti javljaju se izuzetni autori.
Slika sveta koju je srednji vek preuzeo od Aristotela i prilagodio je sebi, biva dovedena u pitanje pojavom novih naučnih teorija o strukturi kosmosa.
Nikola Kopernik (1473-1543) postavlja hipotezu o nebeskom sistemu u kome zemlja kruži oko sunca koja nailazi na otpore u crkvi. Teoriju prihvataju drugi izuzetni naučnici. Galileo Galilej (1564-1642) sistematski upotrebljava eksperimente da bi utvrdio zakone kretanja nebeskih tela i tela na zemlji. Johan Kepler (1571-1630), takođe na osnovu iskustvenih posmatranja, utvrđuje da se planete ne kreću po idealnim krugovima kako je nalagalo idealizovanje nebeskih prilika koje datira još od pitagorejaca, već po elipsama.

Frensis BekonParalelno sa ovim promenama u nauci menja se i svakodnevni život. U tom periodu otkriva se štamparska mašina, kompas, prve naočare i teleskopi, barut, a krajem 15. veka ljudi postaju svesni postojanja Novog sveta - Amerike, koja kao da pruža nove neslućene mogućnosti.
Ove promene u svojoj filozofiji sažima jedan Englez - Frensis Bekon (1561-1626). Bekon je primetio da je potrebna Obnova nauke na sasvim novim osnovama. Prvo treba promeniti njen cilj. Dok je ranije nauka prvenstveno služila obrazovanju ličnosti, sada njen cilj treba da bude uvećanje čovekove moći nad prirodom i dolaženje do otkrića koja će unaprediti svakodnevni život. Bekon to kaže kroz kratku izreku: "Znanje je moć". Pomoću znanja čovek treba da postane gospodar prirode, koji će njene zakone okrenuti u vlastitu korist.
Da bi dobili takvo korisno znanje moramo promeniti i metod nauke, dati joj nova "oruđa" za rad ili "Novi organon", kako se zvala jedna Bekonova knjiga. Ranije su metafizička razmatranja prevashodno koristila metod dedukcije - izvođenja iz pretpostavljenih prvih principa stvarnosti. Ali, Bekon je smatrao da naš duh nije najpre ispunjen Idejama koje nam istinito predstavljaju stvarnost, nego radije Idolima, zabludama kojima nekritički verujemo. Zbog toga dedukcija neće biti najbolja metoda nauke, jer će izvođenje iz pogrešnih principa dovesti do pogrešnih zaključaka. Naš razum i njegova tumačenja prirode treba moći korigovati, a to možemo postići novom metodom indukcije, koja predstavlja postupno izvođenje teorija iz posmatranja i eksperimenata.
S druge strane, sklonost da se nekritički pridržavamo već naučenih istina, ili da verujemo pojmovima koje spontano i najčešće stvaramo, objašnjava i otpor na koji nailaze nove ideje i sporost u dolaženju do novih otkrića. Bekon naziva ove pojmove Idoli, zato jer mu smisao koju ta reč ima u Bibliji omogućava da ukaže da su te predrasude nešto pogrešno, čega se treba osloboditi.

Postoje četiri vrste idola koji su izvor zablude:
—Idoli plemena su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod. One se odnose na našu sklonost da svet prilagodimo svojim željama i svojim moćima razumevanja, čime ga najčešće činimo jednostavnijim nego što on jeste.
—Idoli pećine su idoli koji su različiti od pojedinca do pojedinca i vezani su za način na koji je svako od nas formirao svoja mišljenja, preko događaja koje smo iskusili i autoriteta koji su delovali na nas.
—Idoli trga su vezani za probleme koji nastaju iz korišćenja staroga jezika, koji je formiran prema starim idejama, za izražavanje novih ideja, dok su
—Idoli pozorišta vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja koji često od ljudi traže pristajanje bez razmišljanja.

Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija. Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sada tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum, što znači da predstavlja biće koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje mišljenje.
Iako jednako raspodeljen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Zbog toga ga je potrebno bolje upoznati i pokušati da se on poboljša i usavrši. To nas dovodi do pitanja metode, odnosno do pitanja o pravilima za dobro služenje razumom. Oko tih pitanja trude se: racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi Dekarta, Spinozu i Lajbnica, i empirizam, koji ovde predstavljaju Lok i Hjum.

2. Rene Dekart


Rene DekartRene Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.
U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine. On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio). On veruje da svako poseduje prirodno svetlo razuma, odnosno urođene ideje pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.
U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita:
Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine - šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati?
Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.
Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam (na latinskom: Cogito ergo sum ).
Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:

1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.

2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.

3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.

4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.

Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.
Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije - misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju.
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.
Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.

Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.

3. Baruh de Spinoza


Baruh SpinozaDok je Dekart brinuo o tome kako da se razum upotrebi u nauci, Baruh Spinoza (Holandija, 1632-1677) je više bio okrenut upotrebi razuma za rešavanje religijskih i etičkih pitanja.
U 24. godini Spinoza je bio isključen iz svoje jevrejske zajednice zbog svojih stavova o Bogu. Za života su mu objavljene dve knjige Principi filozofije Rene Dekarta i Teološko-politička rasprava. Posle njegove smrti objavljeno je njegovo glavno delo "Etika". Ta knjiga je bila napisana "geometrijskim redom". Na njenom početku su definicije i aksiome, a svaki sledeći stav se dokazuje pozivanjem na prethodne stavove. Spinoza je na ovaj način odgovarao i na pitanja zašto volimo ili mrzimo i da li smo slobodni ili ne. Tako da "Etika" u sebi uključuje i metafiziku i pogled na etiku izveden iz nje.
Spinoza se slagao sa Dekartom da u našem duhu postoje urođene ideje koje nam pružaju znanje o osnovnim osobinama stvarnosti. U saznanju stvari treba početi od njih, jer ćemo tako biti na sigurnom putu.
Početak koji je tražio, Spinoza nalazi u ideji beskonačne supstancije koju naziva "Bog ili priroda".
Bog je jedina stvar koja je uzrok same sebe (lat. causa sui), odnosno, kojoj nije potrebna nijedna druga stvar da bi bila shvaćena. S druge strane, na osnovu nje objašnjavaju se sve druge stvari. To uključuje čoveka: on je samo modus u Božijem duhu ili modus prirode koji zavisi od njene celine i podvrgnut je njenim zakonima.
Ova, jedina supstancija, Bog (Spinoza je, za razliku od Dekarta, smatrao da postoji samo jedna supstancija) ima beskonačno mnogo osobina ili atributa, ali naš razum može da shvati samo dva: mišljenje i protežnost (zauzimanje prostora).
Ovi atributi se dalje granaju prema svojim modusima. Modusi (varijante ili oblici) protežnosti su npr. kretanje i mirovanje, dok su modusi mišljenja npr. poimanje, mašta, volja ili osećanja.
Spinoza je smatrao da ovakva slika sveta, jedna nova metafizika, omogućuje da se otklone mnoga mišljenja koja je smatrao zabludama.
Smatrao je da je naivno misliti da je istinit svet odgovara našim predstavama o onome što je dobro i korisno i da će, prema tome, saznanje njegove prave prirode biti u relaciji sa našim željama. Bog ili priroda je uzročni sistem, koji nije stvoren da bi zadovoljio potrebe ljudi.
Svrhe, prema tome, ne igraju ulogu u objašnjenju sveta, kao što je to mislio Aristotel i sholastičari. Bog nije stvorio svet radi nekog cilja, i stvari u njemu ne treba posmatrati sa željom da nađemo svrhu zbog koje one postoje, po božijoj zamisli.
Spinoza je osporavao slobodu volje (setimo se da je po njemu samo Bog slobodan) i pored toga što mi imamo ideju o vlastitoj slobodi. Mi imamo tu ideju samo zato sto su nam nepoznati svi uzroci koji deluju na nas. Spinoza je slobodu volje tumačio kao uverenje da je čovekov duh odvojen i nezavistan od njegovog tela i prirode. Smatrao je da je takvo mišljenje pogrešno i da je, obrnuto, stopljenost duha i tela tolika da su oni samo dve strane jedne iste stvari. Uzaludno je pokušavati da se telu nametnu pravila koja su suprotna opštim zakonima prirode, ali ljudi, u cilju zajedničkog produktivnog života, treba da utiču na same sebe onda kada njihovi nagoni povlače mržnju i sukobe.
Oni to mogu da urade jedino tako što će se truditi da shvate i saznaju zakone prirode koji deluju na njih. Na ovaj način, saznajući prirodu, mi saznajemo Boga i odupiremo se negativnim afektima.
Spinoza je korist od ovakvog učenja video u smanjivanju razloga za mržnju i zavist. Zlo i dobro koje čine drugi ljudi umnogome su nezavisni od njihove volje i nema smisla previše se ljutiti na njih ili im zavideti.S druge strane, vlastitu težnju za vrlinom ne treba shvatiti kao ropstvo za koje tražimo nagradu na ovom ili onom svetu, nego kao izvor trajnog zadovoljstva na ovom svetu. Trajno dobar može biti samo onaj koji vrlinu smatra boljom od poroka, a ne gleda na nju kao na žrtvu koju čini radi nagrade.

4. Gotfrid Vilhelm Lajbnic


Gotfrid Vilhelm LajbnicLajbnic (Nemačka, 1646-1716) je takođe filozof čije učenje spada u racionalizam. Osim filozofije bavio se i matematikom i diplomatijom. Lajbnic je jedan od tvoraca računa beskonačno malih brojeva (današnjih izvoda i integrala) koji je u isto vreme, nezavisno od njega, bio otkrio i Njutn. Matematika je bila ono što je Lajbnica vodilo ka racionalizmu (kao i ostale racionaliste), ali on usvaja i neke prigovore empirizma i stvara originalnu filozofiju. Njegove najpoznatije knjige su Monadologija, Teodiceja i Novi ogledi o ljudskom razumu, koje je Lajbnic napisao povodom Lokovog Ogleda o ljudskom razumu.
Lajbnic se ne slaže sa Spinozom da se svi zakoni prirode mogu racionalno izvesti iz prvobitne supstancije (Boga ili Prirode). On je mislio da zakoni logike, matematike i metafizike spadaju u istine uma koje su očigledne. Ali stavovi prirodnih nauka su činjeničke istine (kontingentne ili slučajne istine) koje se mogu saznati samo iskustvom. Bog, pri stvaranju sveta bira jedan mogući svet, dok je kod Spinoze vezan metafizičkim zakonima i ne može stvoriti drugačiji svet od postojećeg. Zbog te pretpostavke da Bog bira jedan od mogućih svetova mi ne možemo znati samo pomoću logike koji je to svet. Po Lajbnicu, to možemo da saznamo samo iskustvom i sve istine o tom našem svetu ne proizilaze iz početnih očevidnih principa. Samim tim, naša znanja su samo hipoteze ili pretpostavke. Jednostavno, ne postoji nikakva garancija da možda ne grešimo u tim pretpostavkama.
U ovoj podeli ogleda se uticaj empirizma na Lajbnica. Ali Lajbnic ipak nije odustao od metafizike.Po njemu, o osnovi stvarnosti - supstanciji, saznajemo na osnovu iskustva o nama samima, odnosno o vlastitoj svesti. Lajbnic se ovde, predstavljajući supstanciju kao živu silu, vraća Aristotelu, zato jer "dušu" uzima kao model za objašnjenje materijalnog sveta, a ne obrnuto.
Verovatno pod uticajem svojih otkrića u matematici, Lajbnic je smatrao da se svet sastoji od monada, aktivnih sila koje deluju u svakom (beskonačno malom) deliću prirode i preobražavaju ga u skladu sa svojom prirodom. One mogu da predstavljaju (opažaju) okolinu, svaka iz svog ugla, ali ne mogu da deluju jedna na drugu.
Najviša monada - Bog, je ona sila koja celu prirodu i sve monade u njoj ujedinjuje u svet, dajući mu najsavršeniju moguću formu. Bog je tako osnov prestabilirane (unapred određene) harmonije koja postoji između monada. Lajbnic je smatrao da je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih svetova.
Ovaj princip o savršenosti sveta je od pomoći i u fizici. Na primer, iz njega je Lajbnic izvodio zakon kontinuiteta - zakon koji tvrdi da priroda ne čini skokove, odnosno, da se svaka promena zbiva postupno. U religiji, ova ideja služi da se Bog opravda zbog svih zala koje postoje na svetu - on, naprosto nije mogao da stvori bolji svet. Opravdanje Boga se naziva teodicija, kako se zvala i jedna od Lajbnicovih knjiga.
Volter je u delu "Kandid" ideju o "najboljem od svih mogućih svetova" izložio podsmehu zbog svih nevolja koje čoveka snalaze u toku života.

5. Džon Lok


Dzon LokJedna od zasluga Džona Loka (Engleska, 1632-1704) sastoji se u tome što je precizno postavio osnovno pitanje moderne filozofije o poreklu, granicama i izvesnosti znanja čime je definisan predmet teorije saznanja (epistemologije). Način na koji je odgovorio na to osnovno pitanje određuje poseban filozofski pravac - empirizam (empirija=iskustvo).

Empirizam je filozofsko stanovište koje smatra da se naše naučne teorije mogu opravdati samo na podacima čulnog iskustva, i da one mogu posedovati samo određenu, veću ili manju, verovatnoću, odnosno da ne mogu biti potpuno izvesne.
Lok je verovao da je naš duh, pre nego se sustretne preko čula sa pojavama prirode, tabula rasa (neispisana ploča) i da u duhu ne postoje urođene ideje pomoću kojih možemo, bez iskustva, saznati krajnju prirodu stvarnosti.
Svo znanje o stvarima koje možemo imati zasniva se na idejama o stvarima koje dobijamo preko čula. Ili kako on kaže:

"Ništa nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima".

Po Loku, ideje su sve ono što može biti predmet misli. Dele se na proste i složene.
Sve proste ideje potiču iz dva izvora:

1) čulnih oseta i
2) refleksije - opažanja događaja u našem duhu.

Složene ideje nastaju kombinovanjem ovih prostih ideja i kasnije, apstrahovanjem (zanemarivanjem posebnih karakteristika pripadnika određene vrste i zadržavanjem opštih, čime dobijamo pojam vrste) ili uočavanjem sličnosti ili razlika među njima.
Među složene ideje spadaju i ideje o supstancijama. Kada razmišljamo o nekoj supstanciji, npr. zlatu mi spajamo ideje o metalu žute boje, određene tvrdoće i savitljivosti, sa nekom idejom o nečem podležećem (nekom supstratu) što nosi te osobine. Lok, međutim, naglašava da mi na taj nacin, iako saznajemo mnogo o stvarima, nikad ne saznajemo njihovu realnu suštinu. Ideje o supstancijama su uvek neadekvatne. Naše je znanje uvek hipotetičko, odnosno ono je pretpostavka koja uvek može biti opovrgnuta nekim novim iskustvom.
Tu se jasno vidi razlika između empirizma i racionalizma. Dok u racionalizmu postoji jedna ili dve supstancije o kojima posedujemo potpuno jasne i izvesne ideje, u empirizmu se reč supstancija odnosi na stvari koje nas okružuju i o kojima možemo imati samo neadekvatne (nepotpune) ideje. Dok racionalizam smatra da je celinu i osnovu stvarnosti zahvatio preko nekih jednostavnih ideja, empirizam izvan onoga što trenutno znamo vidi otvoreno polje o kome ništa unapred ne možemo reći. Empirizam odustaje od metafizike.

Neki putokaz ka realnoj suštini predmeta Lok je našao u razlikovanju primarnih kvaliteta - (oblik, kretanje, masa), za koje je smatrao da zaista postoje u predmetima u obliku u kojem ih vidimo, i sekundarnih kvaliteta (boja, toplota, ukus) za koje je smatrao da ne opisuju suštinu stvari, već da su više subjektivni doživljaji.
Opšta definicija znanja kod Loka je da znanje nije odgovaranje naših ideja realnoj suštini stvari, nego opažanje slaganja ili neslaganja među idejama, npr. čulnih podataka dobijenih iz iskustva i naših teorija o tom iskustvu. Lok je na svoje doba snažno uticao i svojom političkom filozofijom. On je smatrao da su u prirodnom stanju svi ljudi jednaki i da prema tome svako ima jednako pravo na život, zdravlje, svojinu i sreću. Država ne sme da zadire u prirodna prava gradjana i postoji da bi taj prirodni poredak zaštitila preko zakona koji će biti jednako primenjivani na sve. Građanima je ostavljeno da slobodno biraju između svega što drzava ne zabranjuje, a ona treba da zabranjuje što manje. Ako država ugrozi njihova prirodna prava, građani imaju pravo da se pobune protiv vlasti. Ovakve ideje postale su osnova liberalizma.

6. Dejvid Hjum


Dejvid HjumDejvid Hjum (1711-1776, Edinburg, Škotska) je mislilac sa kojim se završava period empirizma u modernoj filozofiji. Hjumov cilj u filozofiji bio je da što preciznijim argumentima uzdrma poverenje u potpuno izvesne stavove o svetu do kojih dolazimo na ovaj ili onaj način.Svo znanje Hjum deli na dva dela: znanje o odnosima ideja i znanje o činjenicama.

Matematika i logika su jedinstvene po tome što predstavljaju znanje o odnosima među idejama. To znači da bi matematika bila moguća, ista i tačna, čak i da takve stvari kao što su trouglovi ne postoje u materijalnom svetu. Matematika se sastoji od iskaza koji su nužni i potpuno izvesni.Ali, ne treba se nadati da do iste izvesnosti možemo doći kada saznajemo prirodu i njene zakone, kao što to podrazmeva racionalizam.
Evo kako Hjum to dokazuje. Karakteristika prirodnih nauka je da one tragaju za zakonima prirode, odnosno nužnim vezama između prirodnih pojava. Kada kažemo da je neka pojava uzrok druge pojave smatramo da je tačno da će uvek kada imamo jednu stvar ona proizvesti određenu drugu stvar. Naučni zakoni, dakle, ne tvrde samo da postoji stalna veza između dve pojave, primećena u prošlom iskustvu, nego i da je ta veza nužna, odnosno da će se po nužnosti ponoviti uvek. Naučni zakoni uvek imaju tu formu opšteg stava i pretenduju na opšte važenje. To se ne može izbeći jer nauka uvek predviđa trudeći se da bude korisna svakome i u svim slučajevima.
Sada se postavlja pitanje, odakle mi možemo znati da je neka veza nužna i da je naše predviđanje tačno?

Hjum prvo primećuje da ta nužnost nije logička, jer posledicu neke pojave ni na koji način ne možemo znati pre nego je ustanovimo u iskustvu. Na primer, pokušajte da iz ideja koje dobijate dok iz daljine posmatrate vatru, zaključite da će vas ta stvar opeći ili se ugasiti bez kiseonika. Ako bi prvi put videli vatru to bi išlo izuzetno teško. Iz tog zaključka sledi da je za saznavanje prirodnih veza potrebno iskustvo.

Medjutim, iskustvo ne može da pruži potpunu izvesnost, jer mi možemo znati samo da se nešto dogodilo u prošlosti, a ne i da li će se ponoviti u budućnosti.
Hjum iz ovoga zaključuje da u osnovi verovanja da je nešto zakon, ne stoji nikakvo znanje koje se može izvesno znati, već navika našeg duha da dve stvari, koje su se javljale zajedno, asocira jednu sa drugom i da očekuje njihovo ponovno vezano javljanje u budućnosti.
Iako je ovakav temelj ljudskog znanja u jednoj osobini ljudske prirode dovoljan za praktične svrhe, iz njega sledi da je sve znanje o prirodi, budući da u njemu nema logičke nužnosti ni potpune iskustvene potvrđenosti, samo manje ili više verovatno i da se prema njemu treba odnositi bez dogmatičnosti, očekujući da će se ono menjati, biti opovrgavano i usavršavano. Nekome se može učiniti da smo sa ovakvim stavom nešto izgubili, dok smo ustvari dobili jer smo se rešili samo jedne zablude o moćima našeg razuma.

Odnos "jeste" i "treba" iskaza

Hjum je smatrao da i važeći principi u etici i politici, počivaju na sličnoj vrsti osnove - ljudskoj prirodi. Izvan nje, ni među idejama, ni među čulnim iskustvima, nema etičkih činjenica koje bi bile nepromenljive i večne.
Do nekih etičkih činjenica možemo doći tek ako svoj pogled usmerimo ka sebi, i shvatimo da se etika zasniva na našem promenljivom i posebnom biću.
Da su te dve sfere odvojene možemo videti ako probamo da pokažemo da neka empirijska činjenica nužno povlači određeni stav odobravanja ili neodobravanja nečega. Na primer, ako čujemo da je dan sunčan ili da je olovka oštra da li pri tom osećamo automatski poriv da nešto odobravamo ili ne odobravamo? Možemo da se složimo sa Hjumom da to nije slučaj. Sledeći sličnu argumentaciju onoj koju smo već upoznali, Hjum sada tvrdi da su stavovi etike ("treba" iskazi) i stavovi o činjenicama ("jeste" iskazi) logički nezavisni i neizvodivi jedni iz drugih.
Ovaj odnos je dobio naziv "Hjumova provalija".
Hjumova provalija govori o tome da je neopravdano primoravati nekoga da prihvati naše vrednosti pod izgovorom neoborivosti naših verovanja. Čak i da pred nekoga stavimo sva znanja ovoga sveta, koja su toliko tačna da je u njima preslikano božije znanje, još uvek će za odgovor na pitanje da li je nešto dobro biti neophodno da on pogleda u vlastito srce. Ako sfera činjenica ograničava ono što može biti istinito ili lažno i o čemu sudi razum, onda etika nastaje prvenstveno pod uticajem naših osećanja, zapravo posebnog moralnog čula. Te dve sfere su u principu odvojene, znanje o činjenicama nam još ne govori šta treba da odobravamo i kakvi treba da budemo.
Evo još nekih posledica ovakvog stava: Ako su ove sfere odvojene onda je slobodno istraživati i opovrgavati stavove iz sfere činjenica, a da ne budete automatski optuženi da na taj način potkopavate društveni moral. Većina naučnih doostignuća tog vremena napadana je upravo sa ovim argumentom, da će prihvatanje novih istina automatski naruštiti društveni poredak, jer će oslabiti verovanje u moral.
Hjumova filozofija kao svoj cilj ima osvajanje individualnih sloboda preko razvezivanja krutih veza između znanja i nužnosti, sa jedne strane, i činjenica i vrednosti sa druge strane. Ove veze postoje, ali one nisu takve da bi obesmišljavale slobodu istraživanja.

7. Prosvetiteljstvo


U toku 18. veka, ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. Niz francuskih filozofa (Volter, Ruso, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Monteskje i Helvecijus) se ne zadovoljava time da te ideje postoje u knjigama, već žele da izvuku iz njih što više posledica i učine ih šire poznatim i društveno relevantnim. Tako se javlja pokret koji je dobio ime Prosvetiteljstvo. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja.
Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile, i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj.

Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35 tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva.
Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu Čovek mašina, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja.
U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je "razumno". Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi.
Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je druge, kao npr. toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom koju je pokazala prema protivnicima revolucije.

8. Imanuel Kant


Imanuel Kant Imanuel Kant (1724-1804) je živeo u Kenigzbergu, gradu u ondašnjoj Pruskoj (danas je to Kalinjingrad, u Rusiji). Kažu da za života nije napuštao grad. Ipak, on je u filozofiji stvorio učenje koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire - baš on kao zadatak svoje filozofije uzima izgrađivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da prihvate, zadržavajući svoje različitosti. Bio je poznat po pedantnom i urednom životu, tako da su npr. njegovi sugrađani mogli da navijaju sat po njegovim šetnjama.

U filozofiji sa njime počinje novi period - Nemačka klasična filozofija (ili Nemački klasični idealizam).
Kantova najpoznatija dela su tri kritike:

1. Kritika čistog uma,
2. Kritika praktičnog uma i
3. Kritika moći suđenja.

Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije:

Šta mogu da znam?
Šta treba da činim?
Čemu mogu da se nadam?

Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi način, dodeljujući nove uloge pojmovima slobode i uma.
Pozabavimo se prvo Kantovom teorijom saznanja. Kantov poduhvat u toj oblasti se može posmatrati kao sjedinjavanje najboljih elemenata empirizma i racionalizma u novu sintezu. Empirizam je učio da predmet nauke mora biti dat u iskustvu i da nije moguća pouzdana nauka o predmetima koji nisu dati u iskustvu. Odatle sledi da je nemoguća nauka koja raspravlja o prirodi supstancije kao da je ona data preko urođenih ideja, kao što je bio slučaj kod racionalista (Kant je moć da se imaju urođene ideje nazivao "intelektualni opažaj", za razliku od opažanja čulima).Dotle se Kant slaže sa empiristima.
Ali, Hjum je stvorio probleme i empiristima i racionalistima, tvrdeći da uzročni odnos kao forma ne postoji u iskustvu, iako je to jedna od najvažnijih stvari u naukama, na koju se uvek pozivamo kada tvrdimo da u prirodi vladaju zakoni. A takvih formi koje omogućavaju iskustvo ima više. Kant je izvor svih takvih formi, koje povezuju čulna iskustva i prave od njih povezano i objašnjeno iskustvo (nauku), smestio ipak u razum.
Taj razum sada nije deo duha u kome se stvara navika kao kod Hjuma, ni izvor urođenih ideja kao kod Dekarta, nego moć koja svojim pojmovima koje ne izvlači iz iskustva, povezuje iskustvo.
Razum, dakle, obezbeđuje vezu raznovrsnosti iskustva i može time da usmerava eksperimente. Za napredak nauke prvo je potrebno zamisliti (izmisliti) moguće objašnjenje pojava, odnosno jednu hipotezu. Posle toga, naš razum svoje pojmove i hipoteze koje je stvorio, može da proverava i opravdava samo pomoću iskustva, a ne na drugi način, npr. preko urođenih ideja koje su istinite same po sebi.
To je to novo rešenje za problem teorije saznanja koje je predložio Kant. Udeo razuma u saznanju zvao je apriori saznanja, a udeo iskustva, aposteriori saznanja. Ovi pojmovi govore o tome da je razum logički raniji kada formiramo neku hipotezu, dok se čulni podaci potom smeštaju u okvire koje je postavio razum. Na taj način čini se kao da subjekt propisuje prirodi njene zakone. On to ne čini realno, ali ti zakoni ne bi bili saznati bez njegovog razuma. To je još jedna potvrda moći subjekta i značaja njegovih osobina, prvenstveno njegove slobode, za napredak saznanja.
Pošto se ovo povezivanje iskustva moze zvati i sinteza, Kant je sve sudove nauke zvao sintetički sudovi apriori i smatrao da je glavni problem filozofije da objasni kako su oni mogući.
Ali, naš razum nužno razmišlja i o pitanjima celine sveta koja nije data u iskustvu. To su pitanja o Bogu, slobodi, beskonačnosti, besmrtnosti.
Kada misli na razmatranje ovakvih pitanja Kant ne govori više o Razumu nego o Umu. Kada razmišljamo o ovim temama naš um se, pošto je ostao bez pomoći iskustva, nužno zapliće u antinomije, situacije u kojima ne može da se odluči između dva stava. Na primer: Da li svet ima početak u vremenu, ili nema?, ili: Da li je svemir beskonačan ili konačan?

To je, kao i ranije, zato što nam nije data moć intelektualnih opažaja kojima bi mogli saznati kakve su stvari po sebi, nezavisno od toga kako ih vidimo čulima. Stvar po sebi je po Kantu nesaznatljiva. To znači da ne postoji opažanje koje nije prožeto nekom teorijom, niti teorija koju ne treba opravdavati nekim opažanjem, te se zbog toga nijedna teorija ne može brzo i definitivno dokazati, što otvara potrebu za slobodnim komuniciranjem u filozofiji. Ne možemo prekinuti raspravu pod izgovorom da je naše mišljenje otkrilo kakvo je nešto po sebi, odnosno da je otkrilo poslednju istinu o tome.
Kant je smatrao da je ovakvim rešenjem problema načinio kopernikanski obrat u filozofiji.
Kantova etika je takođe specifična i revolucionarna. U njoj Kant na još jasniji način primenjuje svoj pristup filozofskim pitanjima.

8.1 Kantova etika

Kant je tvrdio da ga je Hjumova filozofija, trgnula iz "dogmatskog dremeža". Pa ipak, u nešto promenjenom kontekstu i za razliku od Hjuma, kod Kanta je upravo razum izvor moralnih normi.Promenjeni kontekst se sastojao u tome što se Kant ne pita kako da opravda sve vrednosne stavove na isti način, nego se odvojeno bavi takozvanim moralom u užem smislu, odnosno, stavovima oko kojih je moguće da se slože svi i da ih učine predmetom obaveze ili dužnosti, i ostalim vrednosnim stavovima kod kojih se ne postavlja taj zahtev.
Ova razlika koja se proteže duž etike je lako shvatljiva. Možete smatrati da je dobro nositi dugu kosu, ali teško da ćete to smatrati obavezom svih. Razum, po Kantu, ima svoje mesto upravo u pravljenju ove razlike i određivanju koji je stav pogodan da bude smatran predmetom obaveze, odnosno, koji je stav najnepristrasniji i jednako okrenut interesima svih. Tu vidimo zašto smo na početku našeg prikaza Kantovog učenja rekli da je on u filozofiji tragao za univerzalnim normama.

On je smatrao da tu osobinu univerzalnosti može da ispita samo razum i da se zbog toga etika ipak zasniva na razumu, a ne samo na osećanjima. Osećanja nas u tom pogledu mogu varati. Razmišljanje i razlozi bi trebali da budu pouzdaniji i nezaobilazan vodič koji može da utiče na osećanja kada mu se ona protive.
Kada naš razum hoće da bude praktičan i da odredi ispravna moralna pravila, on treba da se rukovodi osnovnim pitanjem koje definiše moral: Za koja pravila (Kant kaže "maksime") možemo hteti da našom voljom postanu opšti zakon?
Ovaj ispit, po Kantu, ne mogu da prođu bilo kakva pravila. On predlaže jedno pravilo za koje smatra da je nepristrasno i da može biti prihvaćeno od strane svih
:
"Postupaj tako da tuđu i svoju ličnost, nikad ne tretiraš samo kao sredstvo za neke druge svrhe, nego uvek i kao svrhu po sebi".

Ovo pravilo bi trebalo da prihvate svi zato jer je njime svačija ličnost i sloboda u celini zaštićena. Jedino je zabranjeno uskraćivati isto to pravo na celovitost ličnosti i na slobodu izbora drugima.
Ovo pravilo iziskuje poštovanje i može biti prihvaćeno nezavisno od toga kakve su naše druge svrhe i namere u životu, pa je zbog toga nepristrasno. Ono ne nalaže da ga poštujemo ako želimo da postignemo nešto za sebe, dakle nije hipotetičko pravilo, već kategoričko (bezuslovno). Kant je ovakva pravila zvao kategorički imperativi.
Kategorički imperativ se može formulisati i ovako:

"Postupaj tako da svoju slobodu koristiš samo dotle dok ne ugrožavaš slobodu drugoga".

Odavde se vidi da moral, iako ima veze i sa osećanjima, obavezama i dužnostima, ima veze i sa slobodom ili autonomijom ličnosti.
Svako sam sebi nalaže poštovanje ovakvih moralnih pravila, jer do njihove ispravnosti može da dođe sam, upotrebom svog uma. Ovakav moral je minimalan moral jer ne određuje šta će pojedinac dalje raditi i koje će vrednosti poštovati, već mu samo nalaže da poštuje vrednost svoje slobode i slobode drugoga.
Suprotnost autonomiji je heteronomija, ponašanje u kome nam pravila postupanja uvek nalažu naše sklonosti, očekivana korist, spoljašnji nalozi običaja ili religije, ili autoriteti, koji nisu prošli opravdanje pred umom.
Na ovaj način, Kant je ponovo razumu i inteligenciji vratio važnu ulogu u etici.

9. G. W. F. Hegel

HegelHegel (1770-1831, Nemačka)je, pored Kanta, najznačajniji mislilac Nemačkog klasičnog idealizma. Napisao je obimno delo. Među njegovim knjigama ističu se Fenomenologija duha i Istorija filozofije. Kao i Aristotel, Hegel je dao svoju filozofsku istoriju prethodnih vekova civilizacije, dajući svakom filozofu prošlosti mesto u razvoju duha.
Ovaj razvoj duha je tema koja Hegela razlikuje od Kanta. Kant se nije bavio razvojem duha u vremenu, dok je to centralna tema kod Hegela. Hegel je istoriju duha shvatao kao put dolaženja duha do svesti o vlastitoj suštini. Duh je subjekt te istorije i kretanje duha prevashodno zavisi od njegove prirode, a ne od spoljašnjih činilaca.
Ono što duh pokreće je težnja ka prevazilaženju postojećih ograničenih oblika mišljenja. Hegel polazi od činjenice da nijedna filozofija ne zahvata celu istinu, nego da na svet i čoveka gleda iz svog ugla, naglašavajuci neke momente, a neke zanemarujući. Smenjivanje filozofija za Hegela ipak nije lutanje, nego svaka naredna filozofija negira nešto iz prethodne, istovremeno se trudeći da istine prethodne filozofije preuzme. Tako se kretanje duha odvija po šemi koja čini dijalektiku duha: pozicija (teza) - negacija (antiteza) - sinteza.
Kada se ovo kretanje proučava, Hegel je mislio da je jasan i cilj kome filozofija teži.
Taj cilj je da slobodi obezbedi što istaknutije mesto i da sloboda postane odlučujuća u formiranju nauke i društva. Duh teži tome jer shvata da je sloboda njegova suština.

Ovo shvatanje istorije Hegel je ilustrovao istorijskim razvojem od istočnjačkih carstava, preko grčkih polisa, do modernog hrišćansko-protestantskog sveta. U tom razvoju se prava čoveka i građanina povećavaju. Međutim, dvojna priroda Francuske revolucije (1789. godina; Hegel je tada imao 19. godina), u kojoj su proklamovane veće slobode i prava, ali je istovremeno došlo do revolucionarnog terora, učinila je Hegela opreznim. On je zbog toga istovremeno verovao u neminovnost napretka u istoriji, ali je naglašavao i značaj postojećih običaja i institucija (država, crkva, porodica). Kao i u filozofiji, ono što je bilo ranije ne treba da bude potpuno negirano, nego "ukinuto". "Ukinuti", znači preuzeti "istinu" ranije faze, ali tu istinu uključiti u širu istinu, koja će se nešto više približiti istini celine - apsolutu.
Taj Hegelov stav "istina je celina", znači da uvek treba da ispita i uvaži sve dobre argumente o nekoj temi. Istinu ponekad i nije moguće reći ukratko, već je potrebno preći duži put na kome se ona tek formira.
Pravi zadatak filozofije je da odredi mesto nekog vremena u razvoju duha, jer filozofija je svoje vreme shvaćeno u mislima. Pre Hegela ovaj momenat u filozofiji nije bio toliko naglašen. Ranije, predmet filozofije nisu bile stvari koje su na bitan način zavisne od istorijskog vremena. Filozofija je pretežno želela da preskoči prolaznost i vreme i posveti se onom što je nepromenljivo i večno.


10. Moderne političke teorije


Politika i filozofija su bliske utoliko što svaka politika operiše nekim idejama koje se tiču svih, i koje se naravno mogu kritikovati. Filozofiju prevashodno interesuju principi na kojima počiva neko društvo, a ne takozvana dnevna politika.
Nikolo Makijaveli Teoriju moderne politike osniva jedan renesansni mislilac - Nikolo Makijaveli (Italija, 1469-1527). Makijaveli je uvideo da je politika racionalna delatnost i da se u njoj zahtevaju znanja koja su drukčija od moralnih znanja. Njegovo delo predstavlja opis te racionalnosti koja se realno primenjuje u politici, dakle opis sredstava i ciljeva koji se javljaju u njoj.
Po Makijaveliju cilj vladaoca treba da bude održanje države, a jeste i njegovo održanje na vlasti. Političar je dakle neko ko upotrebljava razum da bi ostvario ta dva cilja, a ne izaslanik boga na zemlji, čija je moralnost nesporna ili koji treba da zna samo moralne ciljeve da bi se njome uspešno bavio.
Kako filozofija ulazi u "Doba razuma", 17. i 18. vek, filozofi se sve više osećaju slobodni da razmišljaju o osnovama društva. Oni traže razloge zbog kojih političke institucije postoje i žele da one opravdaju svoje postojanje pred sudom razuma. Zajedničko ovim teorijama je da smatraju da država počiva na društvenom ugovoru. Ideja društvenog ugovora govori o dve stvari. S jedne strane, ona kaže da se institucije mogu opravdati samo saglasnošću ljudi. Odatle sledi da institucije mogu biti promenjene ako se građanima učini da više ne zadovoljavaju njihove potrebe. Poredak se više ne posmatra kao nepromenljiv ili zaštićen nekim višim razlozima. Filozofija uzima kao svoj zadatak da ljude snabde principima koji im mogu poslužiti u toj promeni.
U Engleskoj, Lok piše Dve rasprave o vladi u kojima dokazuje da su svi ljudi po prirodi jednaki. Odatle sledi da svačiji interesi moraju biti uzeti u obzir u postavljanju društvenih principa. Posebno, Lok se zalaže za ograničavanje moći i prava države u odnosu na pojedinca. Kao ni drugi ljudi, tako ni državna vlast nema prava da ugrožava život, svojinu i privatnost pojedinca. Poredak treba da je sposoban da istrpi slobodno izražavanje mišljenja. Na ovaj način, za državu je ostavljen zadatak da čuva građanski mir i obezbeđuje sprovođenje pravednih zakona, jednom rečju, da omogućava da slobodni pojedinci mogu da teže vlastitim ciljevima koji su samo njihova stvar, a ne stvar države. Lok je, za razliku od Hobsa, smatrao da su ljudi takvi da će po prirodi sa radošću prigrliti ovakvo društvo, i da neće biti potrebno previše uzdignuti državnu vlast da bi ljude mogla držati u miru.
Već smo rekli da su Lokove ideje najviše uticale na prosvetitelje. Ruso pišeknjigu koje se baš zove Društveni ugovor u kojoj dokazuje da je suveren narod, a ne kralj ili izvršna vlast i da je izvor zakona opšta volja koja sve građane uzima kao jednake i formuliše osnovna pravila koja čine vezu među ljudima jednog društva.
Sve ove ideje pripremaju Francusku revoluciju, ali ona kao da izmiče razmišljanjima filozofa koji su teorijski uspostavljali osnove društva. Kao posledica revolucije u politici se javljaju nova pitanja.
Da li je revolucija kao takva opravdana?
Da li je pitanje hleba važnije ili isto tako važno kao i pitanje slobode?
Ako i posle revolucije sve bude puno problema, da li je za to kriva revolucija ili premalo revolucije?
Nije li razum suviše krhka i neodređena osnova na kojoj bi počivalo društvo, tako da se tradicija ipak ne može odbaciti?

Dok su se filozofi pre revolucije nadali da će principi o kojima pišu lako prokrčiti put do ljudi, posle revolucije je postalo jasno da to neće biti tako.

Zakljucak

Moderno vreme je vreme promena. Čovek već u renesansi otkriva svoju moć da proizvede nove izume, teorije i umetnička dela. Filozofi ovog vremena se bave starim problemima nauke, istine, morala, na nov specifičan način. Oni žele da sve što treba da postoji opravdaju argumentima čije razumevanje nije privilegija nekog posebnog kruga ljudi već može biti dostupno svima. Jedan od začetnika ovog novog doba u filozofiji je Rene Dekart koji kaže da je razum najbolje raspoređena stvar među ljudima. Kada je već tako, onda tu zajedničku stvar - razum - treba iskoristiti da bi se postigla saglasnost o glavnim pitanjima ljudskog društva. Moderni filozofi bave se ispitivanjem razloga koje koristi naš razum i trude se da razdvoje dobre od loših razloga, validne od nevalidnih. Oni ne podnose nezaslužene autoritete, a i sami se ne nude da budu takvi autoriteti. Svako je pozvan da upotrebi vlastiti razum za proveru teorija koje mu se sada nude. Moderno vreme je vreme promena. Čovek već u renesansi otkriva svoju moć da proizvede nove izume, teorije i umetnička dela. Filozofi ovog vremena se bave starim problemima nauke, istine, morala, na nov specifičan način. Oni žele da sve što treba da postoji opravdaju argumentima čije razumevanje nije privilegija nekog posebnog kruga ljudi već može biti dostupno svima. Jedan od začetnika ovog novog doba u filozofiji je Rene Dekart koji kaže da je razum najbolje raspoređena stvar među ljudima. Kada je već tako, onda tu zajedničku stvar - razum - treba iskoristiti da bi se postigla saglasnost o glavnim pitanjima ljudskog društva. Moderni filozofi bave se ispitivanjem razloga koje koristi naš razum i trude se da razdvoje dobre od loših razloga, validne od nevalidnih. Oni ne podnose nezaslužene autoritete, a i sami se ne nude da budu takvi autoriteti. Svako je pozvan da upotrebi vlastiti razum za proveru teorija koje mu se sada nude.

Literatura

1. Kolarić, Ivan (1998): Filozofija, Beograd, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
2. Korać, Veljko, Pavlović Branko (2008): Istorija filozofije, Beograd, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
3. Savić Mile, Cvetkovic N. Vladimir, Cekić Nenad (2004): Filozofija za srednju školu, Beograd, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
4. http//:www.philosophzmr.com

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi